Počelo je. Srbija se poslednji mesec suočava sa brojnim požarima koji izazivaju nesavesni građani. Čim se približilo proleće i nekoliko dana bilo suvo i toplo počeli su požari širom Srbije.
Počelo je. Srbija se poslednji mesec suočava sa brojnim požarima koji izazivaju nesavesni građani. Čim se približilo proleće i nekoliko dana bilo suvo i toplo počeli su požari širom Srbije. Gore šume, ritovi, tršćaci, pašnjaci, vetrozaštitni pojasevi, strnjišta, travnjaci, zarasle obale potoka, kanala i reka, trava pored puteva, voćnjaci….. Kao i prošle jeseni, posle žetve i branja kukuruza, kada je toplo vreme i suša pogodovala širenju plamena.
Gore ili su goreli delovi Nacionalnog parka Fruška Gora, nacionalnog parka Tara, Svrljiških planina, Suve planine, zaštićena područja ka što je Carska bara, delovi Deliblatske peščare, tršćaci oko Barande, Opova, Žablja (Ajlaš), Vršačkog Malog rita, Titelskog brega, Ponjavice, travnjaci pored auto puta kod Paraćina, Ćuprije, Ibarske magistrale, rastinje nadomak obale Velike Morave, pored Obrenovačkog puta prema Savi (Makiš), šume Stare Planine, kod Čačka (Gornji i Donji Gorevnica), forland uz Dunav nadomak Beograda…… Spisak požara kao da nema kraja. U 2018. je u jednom danu registrovano 400 požara. Vatra na njivama i poljima, duž reka i kanala se proširi na šume i izaziva šumske požare, stradaju i usevi na susednim parcelama (kao kod Subotice). Novine i internet su puni teških naslova: “Gusti dim paljevine iznad Srbije”, “Gorelo nebno i zemlja”, “Ponovo gori rastinje pored puta, dim ometa vozače”, “Štetne posledice požara u Vojvodini po vazduh, zemlju, život”, “Vatra uništava lovišta”, “Srbija u plamenu, apeli i upozorenja ne pomažu, ugrožena su i staništa ptica”. Prema grubim procenama bilans požara je 10.000 ha spržene zemlje.
Posledice požara su strašne, štete nemerljive. Najviše po ekološkom smislu. Ostaje stravična slika prirode: crna, spaljena zemlja, pepeo, gar, smrad dima, leševi životinja i ptica koji su stradali, kosturi drveće i objekata koji su izgoreli. Stradaju životinje i divljač, imovina, stoka, psi, ima i ljudskih žrtava i povreda, ugrožava se bezbednost ljudi pri vožnji, dim zagađuje okolinu i doprinosi efektu staklene bašte. Zemljište se devastira i degradira. Požar troši kiseonik iz zemlje, izvlači vlagu (koja je usled klimatskih promena sve deficitarnija), uništavaju se korisni mikroorganizmi površine zemlje – praktično se steriliše. Uništava se mikroflora i gubi organska i neorganska (azot) materija i hrana za životinje.
Ljudi u šumovitim predelima koji žive od šume i stočarstva sa pašarenjem ostaju bez izvora egzistencije kada izgori šuma i pašnjak. Da se obnovi šuma potreban je mukotrpan rad, velika materijalna sredstva i pola veka.
Posledica požara po lovištima su katastrofalne. Požar po pravilu uništava najbolja staništa divljači (kojih je sve manje) bogata vegetacijom i ona više nema gde da se skriva, hrani i razmnožava na spaljenoj zemlji. Divljač je primorana da napusti vatrom opustošeno područje – da pobegne od vatre i migrira. Neka strada u požaru ili povredi pri begu, o stresu da ne pričamo. Preko potreban mir u periodu parenja i razmnožavanja je uništen. Divljač je prinuđena da se naseli na manje povoljne delove lovišta za život i razmnožavanje i lakše postaje plen grabljivica (šakala koji se razmnožio i pasa lutalica na koje malo ko sme da digne pušku), nesavesnih “lovaca” i saobraćaja.
Jesenje paljevine uništavaju dragocenu hranu i onemogućavaju pripremu za zimu, a prolećne pripremu za razmnožavanje i samo razmnožavanje. Strada i podmladak divljih svinja i ptica koje se rano gnezde. Vatra uništava insekte i jarebica i fazan nemaju potrebne proteine za odgoj podmladka. Ptice selice koje se vraćaju u proleće ne nalaze više svoja staništa. Retke (proređene) vrste kao droplja, ždral i ostaju bez svog staništa jer po pravilu prvo stradaju zaštićena područja (tu je najviše” materijala za vatru”).
U lovištima požarom zahvaćena područja možemo izbrisati kao lovno-produktivne površine te godine.
Vatra guta i lovno – tehničke objekte: visoke osmatračnice, čeke, hranilišta, solišta, prihvatilišta i ograde pričinjavajući veliku materijalnu štetu i poništavajući rezultate dugogodišnjeg rada lovaca na uređenju lovišta.
Ko izaziva požare, zašto i kako:
Jedan deo požara izaziva sama priroda. Udar groma, električna pražnjenja, visoke temparature, iskra lokomotive….. Ali je to mali deo koji priroda amortizuje. 95 procenata požara u prirodi prouzrokuje i izaziva čovek. Čovek svojim neodgovornim odnosom prema prirodi, svojom izuzetnom niskom ekološkom kulturom (bolje reći ne kulturom).
Koji su to ljudi koji mogu da izazovu tako strašne posledice po svoju okolinu, prirodu i ljude? Mnogi koji borave u prirodi ili koji su tu u prolazu. Žitelji prigradskih naselja, vikendaši, vlasnici vikendica, ribolovci – lovci, berači gljiva, šumski radnici – drvoseče, turisti, vozači koji prolaze krajolikom. I poljoprivrednici, ali o njima ćemo posebno.
Koje starosne kategorije ljudi izazivaju ovakve požare? Sve, ali najviše omladina koja još nema razvijenu svest ili adekvatno obrazovanje/vaspitanje i stari ljudi u pasivnim područjima koji više nisu u potpunosti svesni svojih postupaka.
Kako dolazi do požara iz nehata ? Nemarom, neodgovornim odnosom prema prirodi, bahatošću.
Paljenjem otvorene vatre u prirodi koja se ne kontroliše i ne ugasi adekvatno. Roštiljanjem u na otvorenom kada se ostavi ili baci ćumur koji satima još tinja i čeka vetar. Paljenjem otpadnih biljaka i korova pri uređivanju bašta, vikendica, prigradskih imanja. Paljenjem smeća na otvorenom koje može da tinja danima i uz pojavu vetra da se razgori čas posla. Bacanjem opušaka neugašenih cigareta u prirodi ili iz kola u pokretu. Paljenjem zakorovljenih površina bez mogućnosti kontrole vatre.
Ili se požar izaziva svesno i namerno, iz koristoljublja, ne mareći za posledice, kao kada poljoprivrednik pali strnjište ili trsčak da otera divlje svinje od svoje njive.
Ili se požar izaziva namerno, iz obesti, osvete, zabave. Takvi požari se u struci nazivaju kriminalnim požarima ili paljevinama, i to spada u vandalizam.
Slovo zakona:
Požarima u prirodi i u lovištima se bavi Zakon o požarima, Krivični zakonik (član 48. i 278.), Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju i Zakon o divljači i lovstvu.
Po Zakonu o požaru (član 4.) definicija požara je sledeća: “Požar je proces nekontrolisanog sagorevanja kojim se ugrožavaju život i zdravlje ljudi, materijalna dobra i životna sredina.”
Taj zakon u delu “Preventivne mere u prirodi” definiše te mere i u članu 46. zabranjuje loženje otvorene vatre u šumi i na udaljenosti od 200 metara od ruba šume, izuzev na određenim i vidno obeleženim mestima itd.
U članu 50 piše: “Zabranjeno je spaljivanje ostataka strnih useva, spaljivanje smeća na otvorenom prostoru i spaljivanje biljnih ostataka. Lice koje je radnjama iz stava 1. ovog člana izazvalo požar dužno je da vatrogasnoj-spasilačkoj jedinici nadoknadi troškove intervencije, u skladu sa posebnim propisom.”
Po istom zakonu kazna za fizička lica ukoliko prekrše ove zabrane je od 10.000 do 50.000 dinara. Bedna suma za takve štete. Paljenje strnjika se kažnjava sa samo 10.000 dinara.
Pravna lica za paljenje strnih useva biljnih ostataka i smeća na otvorenom se mogu kazniti sa 300.000 do 1.000.000 dinara.
Po krivičnom zakoniku ko požarom (ili na neki drugi način) “dovodi u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima kazniće se zatvorom od 6 meseci do 5 godina i novčanom kaznom.” Ako pri tom neko pogine može se dobiti zatvor do 12 godina.
Zakon o divljači i lovstvu u članu 22 pod tačkom 1. kaže da je “zabranjeno ugrožavati opstanak divljači u prirodi i njena staništa”, a pod tačkom 8. “zabranjeno je paliti korov, strnjike, trstike, trave i drugo rastinje u lovištu.” U delu o kaznenim odredbama po tom zakonu u članu 105 piše da će fizičko lice za paljevine biti kažnjeno novčanom kaznom od 5.000 do 30.000 dinara, a pravno lice nočanom kaznom od 500.000 do 1.000.000 dinara.
Za kontrolu i primenu ovih odredbi zakona su nadležni, pored policije koja ne stiže u lovišta, polja i šume ili je retko prisutna, poljočuvarska i lovočuvarska služba. Jedan lovočuvar na 20.000 ha ili poljočuvari koji nemaju adekvatnu podršku i društveni status ne mogu ovaj zadatak ispuniti, posledice su vidne.
Posebna priča: poljoprivrednici
Veliki deo požara u prirodi nastaje paljenjem strnjika, bilo pšenice posle žetve ili kukuruza posle berbe, od strane poljoprivrednika. Oni upale suve biljne ostatke na svojoj njivi i pobegnu znajući da je to što rade zabranjeno ostavljajući vatru bez kontrole. Vatra se širi nekontrolisano, zahvatajući velike površine i dobija na silini, a ako je još vreme vetrovito više se ne može zaustaviti. Zahvata površine pored zapaljene parcele i tako nastaju pogubni požari.
Počinioci treba da budu kažnjeni. Ali kazna dolazi na kraju, kada je već vatra učinila svoje. Važnije je sprečiti pojavu požara nego kažnjavati.
Potrebno je sagledati uzroke neželjenih pojava. Mi moramo shvatiti zašto to rade poljoprivrednici, seljaci ili farmeri, kako god ih zvali. Jer, govoreći savremenim političkim rečnikom, seljak je naš strateški partner. On živi od zemlje, u prirodi radi i boravi. On jedino razume prirodu. Danas u gradovima živi oko 70% svetskog stanovništva, tamo su centri odlučivanja i moći. Ali generacije odrasle na asfaltu nemaju više vezu sa prirodom i protivnici su lova i lovaca u većini. Jedini naš saveznik je seljak.
Zašto seljak pali strnjike? Da uštedi na pripremi zemljišta pred oranje, na gorivu koje je za njega preskupo. Neki nemaju teške tanjirače i traktore za njih. Nema ni približne subvencije – stimulacije kao zemlje u okruženju, ili zemlje Evropske unije. Melju ga točkovi agrobiznisa i globalizacije. Cene koje nisu fiksirane, uvoz sirovina (hmelja) za privatizovane pivare, propast gajenja lekovitih biljaka, jeftina uvozna hrana i meso kojoj ne može da konkuriše.
Kroz celu istoriju od nastanka poljoprivrede, preko srednjeg veka kada je hranio vlastele, vojnike i sveštenike, pa do komunističke nomenklature, otkupa, industrijalizacije i danas kaste menadžera i uslužnih delatnosti on hrani svet i veliki je teret na njegovim leđima. I danas oko 70% hrane u svetu proizvodi seljak, sitni poljoprivredni proizvođač.
U tehnologije seljaka nema više klasičnog plodoreda koji se praktikovao vekovima. Gaje se samo 4-5 vrsta koje su isplative. Stočarstvo nije isplativo. Ratarstvo je spalo na kukuruz, pšenicu, suncokret, soju, šećernu repu i uljanu repicu. Seljak seje istu kulturu godinu za godinom i paljenjem uništava parazite, ali ujedno degradira zemlju – vadi joj dušu. Pali i greje površinski sloj zemlje, uništava mikroorganizme, – dugoročnu stabilnost žrtvuje zarad kratkoročne koristi.
Šta činiti u lovištima:
Očigledno je da smo mi lovci podcenili uticaj požara u lovištima. Ne možemo više biti pasivni i čekati da neko drugi reši ovaj ozbiljan problem koji nanosi nesagledivu štetu lovištima, nego moramo da se uključimo u rešavanje, pre svega prevenciju problema požara u prirodi.
Stručna lica koja vode lovišta moraju da se upoznaju sa ovom problematikom i zakonskom regulativom u ovoj oblasti. Uspostaviti vezu sa vatrogascima, dogovoriti sradnju sa njima, policijom, šumarima, komunalnom policijom.
U okviru planskih dokumenata, u delu zaštite lovišta, treba napraviti planove zaštite lovišta od požara. Mapirati kritična područja (remize, trščake, šume sa “tepisima” suvog lišća i podrasta, travnjake) u odnosu na požare. U kritičnim periodima – posle žetve, u februaru i martu dok ne ozeleni, kada je toplo, suvo i vetrovito organizovati patrole lovaca koje će obilaziti lovište i razgovarati sa svakim koga zatekne u lovištu. Uljudno i pozitivno komunicirati sa svima, upozoravati na opasnost od vatre. Postavljati table upozorenja na kritičnim mestima protiv paljenja vatre.
Pisati i objavljivati članke na internetu, u štampi koju prati deo populacije poljoprivrednika. Učestvovati u TV emisijama i prićati o problemu požara, štetama koje nanose svima, posebno prirodi u emisijama i terminima koje prate poljoprivrednici.
Organizovati sastanke na lokalnim nivoima sa poljoprivrednicima, ribolovcima. Oživeti u praksi princip višenamenskog korišćenja zemljišta. Pokrenuti saradnju. Lovci i seljaci zajedno, uz lovački ručak, pozitivno i tolerantno razgovarati o problemima, mogućim rešenjima. Neposredan razgovor čini čuda. Ljudima je teže da urade nešto protiv vas ako vas lično poznaju i shvate da i vi razumete njihove probleme. Mi lovci treba da podržavamo zahteve poljoprivrednika za bolje poslovanje na svim nivoima.
Uspostaviti saradnju sa osnovnim školama. Držati predavanja deci o lovu, ulozi koju ima u savremenom svetu. Organizovano ih povesti ih u lovište da vide prirodu, lovno-tehničke objekte i poneku divljač. Pričati im o štetnosti požara, usaditi im osećaj za čuvanje prirode kada već u nastavnom programu nemaju predmet zaštita prirode.
Jer kazne su male i ne eliminišu uzrok paljevina. Treba da se menja svest ljudi o tom problemu, a to zahteva sistematsko i dugotrajno delovanje.
PODELI AKTUELNOST
